Uspomena na jedan davni Uskrs
- Detalji
- Objavljeno: Nedjelja, 21 Travanj 2019 09:37
- Napisao/la Zorislav Vidaković
- Hitovi: 1388
Ovih dana, znani i neznani, unose radost u naše domove šarenim čestitkama s pilićima, zečevima i jajima u zelenoj travi ili pletenoj košari. Uskrs je, a i ove godine Zorislav Vidaković, pjesnik i književnik, nekolicini svojih prijatelja uputio je originalnu čestitku u vidu kratke riče "Uspomena na jedan davnu Uskrs" koju dijelim s vama.
Te god'ne j' Uskrs doš'o kasneje početkom travnja. Zimu smo već i zaborav'li, a bila j' dugačka i ladna. Bilo j' sanika barem tri meseca.
A eto žita s' zatvorila sklopa, vrbiki s' zazelenel' i sve se nikako probudilo, probujalo. U zraku se osećalo ništo svečano, ništo veliko!
Potlam korizmene tišine i odricanja od svakake zabave, pesme pa i jela, potlam one uspavanosti koja se obično jav' s topljenjem snega rađalo se ništo novo. To se raspoloženje oset'lo u zraku, već nikako na Vel'ki Četvrtak.
Iako s' zvona bila zavezana i za vreme podizanja klepetali smo klepetaljkom, i smejali se, i dobili po ušima! Ta mi je misa na Vel'ki Četvrtak ostala u pameti dugo. Misa se služila na latinskom', ministriral' smo ja i Josipeta. On se nikud zagledeo, a bijo j' istom poč'o ministrirat' pa sam ja sam moljijo «Konfiteora» (Onda nisam ni znao da j' to opća ispoved!») i na kraju moljitve kad trebam reć': «Omnes Sanktos, et te Pater orare pro me ad Dominum Deum nostrum» ja kažem k'o u pol' moljitve: «omnibus Sanktis, et tibi Pater, kvija pekavi nimis kogitacione, verbo et opere: mea kulpa, mea kulpa, mea maksima kulpa i t d… i tako tri put' dok Velečasni nije glasno rek'o: «omnes Sanktos!!!», a ja sam nastavijo «et te Pater, orare pro me ad Dominum Deum nostrum.»
Ni' mi Velečasni zamerijo što sam se zabunijo! Sutra se i on na misi nasmejo kad sam moljijo «Konfiteora», al' nisam se zabunijo!!
A kad su zapevali Muku Isusovu, strina Kata, baja Marko, nena Ev'ca, župnik i cel' zbor!? To j' bilo tako uvežbano i tako lepo za čut' k'o u kazalištu kad sam gledeo operu.
A istom na Uskrs! Na vel'koj misi! Kad je strina Kata zapevala;
«Gospodin danas uskrsnu, Aleluja! Na ljudsku sreću beskrajnu…» i kad smo svi privat'li!! Pa propoved koju je divanijo Velečasni!!
E ta propoved mi je god'nama odzvanjala u ušima!
I danas se sećam kako j' rek'o;
Sam Bog je u liku deteta doš'o s nama živet' naš ljudski život da nam pokaže svoj' ljubav. I muke teške podn'o, koji smo se ovi' dana podsećali, na križnima putov'ma i pevanjem Muke Isusove.
Podno muke da nama otvor' puta da se poprav'mo, da budemo bolj'. Da zasluž'mo boljeg života! Onog drugog!!
Već onda sam ja tog boljeg života vidijo i u ovom' životu, ako ga zasluž'mo. Već onda nisam raja gledeo k'o bele oblake iz koj' svira glazba, a anđeli lete iz oblaka na oblak i pev'u svete pesme.
To me već onda prošlo!
Al na izlazu iz crkve vidijo sam jednog dečka malo starejeg od mene koji je živeo nekad u našoj staroj kući, a potlam je znao dojt' kod nikog, ne znam koga! Bijo j' nikako samozatajan, držo j' glavu visoko, a ope nikako j' bijo tužan.
Taj pogled mi se usek'o u mozak!
Taj pogled i ponosan i tužan. Potlam sam ga u Osijeku često sret'o.
Eto u gradu sam već više od četrdes't godin'.
Sretali smo se i pozdravljal'.
Jedamput me on pozvao na kavu i razgovor. Iz tog razgovora sam jako puno naučijo, a mislim i on!
Znao sam o njem' puno. Da j' poznat slikar i kipar, a onda sam sazn'o da j' svoje ideje spretno guro u svoje slike pa čak kad se to onima koji su to naručil i neb' sviđalo!
Sazno sam da j' na jednoj jako poznatoj sliki u našem gradu dio njegove duše.
Jedan dio njegove duše j' nestao s jednom umjetničkom instalacijom koja j' bila jako istaknjena u našem gradu, a kad je nestala mislim da baš niko ni ni pit'o za nju. U to vreme j' porušeno puno spomenika i puno radova nekoji bivši ljudi i jako puno j' okrnjeni duša.
A ope' ono što j' ostalo od njegove duše u njem', tako j' veliko i tako vredno! A nikad i nikom' to ni' pokaziv'o osim u svojima slikama, skulpturama i instalacijama.
U njegovom životu sam naš'o odgovora na ono pitanje iz propovedi Velečasnog Harapina.
I znao sam!
I znam još uvek da će otit u raj! Al sve duše idu u raj, kad tad! Sam oni koji nemu dušu ne idu u raj!
Al sam sazn'o da taj raj ni ono šta sam onda mislijo; Da te svi ljudi moru privatit i vi't tvoje vrednosti.
On je jako puno napravijo, al' za malo ljudi. Sam su pozvani (Namerno sam upotrebijo ovog' biblijskog izraza.) mogli vi't njegove vrednosti i tako ga vrednovat' i poštivat'.
Sad je on jako bolestan, al' mislim da se ništ' ni promenijo. Pomoljimo se za njegovo zdravlje!
Zorislav Vidaković
Zorko čiča Jakše Kajina
